Član 6. je ključni deo poglavlja Direktive 92/43/EEC pod nazivom „Zaštita prirodnih staništa i staništa vrsta“. U prošlom izdanju newslettera dali smo opšti prikaz Člana 6. a sada ćemo se fokusirati na stav 1 ovog člana.
Stav 1 Člana 6 glasi: ‘’Za posebna područja zaštite, zemlje članice uspostavljaju potrebne mere zaštite, a ukoliko se za to ukaže potreba, planove upravljanja koji su specifično namenjeni za područja posebne zaštite ili su integrisani u druge razvojne planove, kao i odgovarajuće ustavne, upravne ili ugovorne mere koje odgovaraju ekološkim zahtevima tipova prirodnih staništa iz Aneksa I i vrsta iz Aneksa II koje su prisutne na ovim područjima“.
Mere zaštite mogu biti u najmanje dva oblika: u obliku odgovarajućih ustavnih, upravnih i ugovornih mera, a „ukoliko se za to ukaže potreba“, mogu biti i u obliku „odgovarajućih planova upravljanja“.
Reči „ukoliko se za to ukaže potreba“ ukazuju da planovi upravljanja nisu uvek potrebni. Ukoliko zemlja članica odabere planove upravljanja, u većini slučajeva je najbolje da se oni uspostave pre zaključivanja drugih mera spomenutih u članu 6(1), posebno ugovornih mera. Ugovorne mere često obuhvataju odnos između nadležnih organa vlasti i pojedinačnih vlasnika zemljišta, pa će biti ograničene na pojedinačna imanja koja su obično manja od zaštićenog područja. U takvim okolnostima, plan upravljanja koji je fokusiran na zaštićeno područje će pružiti širi okvir, i njegov sadržaj će pružiti korisnu polaznu tačku za specifične detalje ugovornih mera.
Fraza „ukoliko se za to ukaže potreba“ odnosi se na planove upravljanja, a ne na ustavne, upravne ili ugovorne mere. Zato će zemlja članica, čak i ako smatra da plan upravljanja nije potreban, ipak morati da poduzme gore navedene mere.
Različite mere mogu se smatrati odgovarajućim da bi se postigao cilj direktive. U principu, to uključuje mere koje imaju pozitivan efekat, ali, u nekim izuzetnim slučajevima, može da uključi mere koje ne zahtevaju bilo kakve aktivnosti. Među merama koje uključuju pozitivno delovanje, agro-ekološke mere su dobar primer za ilustraciju kako društveno-ekonomski zahtevi mogu biti uzeti u obzir. Na primer, za neka polu-prirodna staništa koja je napravio čovek, a koja su navedena u Aneksu I (livade i pašnjaci) i vrste iz Aneksa II koje žive u ovim staništima, sklapaju se sporazumi sa poljopriverdinicima u skladu sa Uredbom o ruralnom razvoju. Ovo će, u većini slučajeva, biti dovoljna ugovorna obaveza koja ima za cilj održavanje povoljnog stanja očuvanosti staništa i vrsta.
Član 6(1) nije primenjiv na područja posebne zaštite (SPA), za razliku od člana 6(2), (3) i (4). Ali, zakonodavac je predvideo režim kojim se uspostavljaju posebne mere zaštite za područja posebne zaštite (SPA) koja su klasifikovana u skladu sa Direktivom o pticama, i to na osnovu njenog člana 4(1) i (2) a režim kojim se definišu mere zaštite za posebna područja zaštite (SAC) koja su određena u skladu sa Direktivom o staništima, na osnovu njenog člana 6(1).
Za bolje razumevanje kako ovo izgleda u praksi, preporučujemo vam nekoliko interesantnih linkova i prikaza situacija:
Vodič za upravljanje Natura 2000 područjima
Primeri dobre prakse u upravljanju Natura 2000 područjima
Učešće zainteresovanih strana u razvijanju planova upravljanja Natura 2000 područjima u Poljskoj
Milka Gvozdenović,
Mladi istraživači Srbije
Nema komentara:
Objavi komentar