Dogovorom u Budvi prirodna bogatstva postavljena su među ekonomske prioritete u regiji

Budva, Crna Gora - Zvaničnim usvajanjem dokumenta „Big Win for Dinaric Arc“, na kojemu su udruženim snagama mjesecima radili WWF, Ministarstvo održivog razvoja i turizma Crne Gore i IUCN Međunarodna unija za zaštitu prirode, Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Kosovo*, Makedonija, Slovenija i Srbija prihvatile su danas u Budvi obvezu daljeg zajedničkog rada na unaprijeđenju zaštićenih područja.
više na sajtu WWF

Predlaganje za zaštićeno područje na primeru Ludaškog jezera

Tekom procesa usklađivanja propisa naše zemlje sa propisima Evropske Unije doneta je Uredba i set zakona koji definišu izradu nacionalne mreže ekoloških koridora. Neophodno je da pre priključenja država u priključenju izradi i svoju samostalnu mrežu. Sa jedne strane, preduslov toga je ili je bar poželjno da postoji što više zaštićenih područja – ili tačkastih lokacija bilo koje veličine – koji se mogu povezati u funkcionalnu celinu.

Ne samo da je bitno da se nešto što je vredno prepozna na lokali, nego je i važno da se isto institucionalno prijavi, jer je uzaludno očekivati da će Zavod za zaštitu prirode ili druga državna ustanova imati kapaciteta i ljude da sve odradi i zaštiti za nas.

Predlaganje je lako. Želim to da argumentujem na doduše starom, ali klasičnom primeru. Šema je uvek slična, jer su motivi plemeniti i ciljevi identični: da se deo prirode sačuva za buduća pokoljenja. Ne treba da budemo sebični. Svako voli svoju decu. Želim svojoj deci barem toliko sreće u životu, koliko sam ja iskusio. Ako ne i više od onoga lepog što sam ja proživeo, doživeo. A deo toga je boravak u netaknutoj prirodi. Voleo bih da može da se odmara u senci onog starog drveta ispod kojeg sam i ja gledao oblake. Zvuči emotivno i poetično ali i realno. "Ne lomite mi bagrenje..." i ostala klasika.

Cilj mi je da ukažem na šemu koja je isto tako primenljiva kao i u zakonskom okviru od pre skoro 6 decenija i pre gotovo jedne cele generacije, na primeru SRP Ludaško jezero. Procenite sami koliku ulogu su imali lokalni ljudi u postupku predlaganja i zaštite!

Hronologija događaja

Prvi dokument o inicijativi da se zaštiti Ludaško jezero je iz 1954. godine, i to je pismo Podružnice Srpskog biološkog društva iz Subotice dr Simi Grozdaniću, direktoru Zavoda za zaštitu prirode NR Srbije. Potpisnici pisma su bili biolozi Aleksandar Rafajlović i Đula Seleši, i u njemu (između ostalog) navode da je "Ludaško jezero bogato naseljeno pticama", ali da su "ptice od mnogobrojnih lovaca uznemiravane" i to u tolikoj meri "da se neke vrste više ne gnezde." Lokalni biolozi su dodali "Molimo vas da nas uputite na koji bi se način mogla izvršiti zaštita ovog jezera."

Kao reakcija dolazi odgovor Zavoda u kome stoji "Ukoliko su podaci o bogatstvu i raznolikosti faune i flore ovoga jezera, i o njegovom uništenju tačni, ovaj će Zavod preduzeti potrebne mere da se ono stavi pod zaštitu i obezbedi od uništavanja", sa napomenom da je potrebno prethodno "utvrditi vrednost područja".[1,2]

Taj drugi korak nije bilo teško učiniti, jer je ovaj dragulj prirode čuvao mnoga bogatstva, međutim posao je potrajao, tako da je prvi celovit prikaz o vrednostima Ludaškog jezera (u kontekstu zaštite) dat tek tri godine kasnije, u časopisu Zavoda. [3] Ali, da se odmah krenulo na posao dokazuje rešenje Zavoda pod brojem 172 od 14. juna 1955. godine, kojim je jezero stavljeno pod zaštitu države, a uz Rešenje doneto je i Uputstvo o merama potrebnim za sprovođenje zaštite. Time je Ludaš nakon Obedske bare (a u isto vreme sa Carskom barom) postao naš najstariji rezervat prirode.

U međuvremenu (i nadalje) ptičji svet jezera proučavali su ornitolozi, o čemu postoje pismeni izveštaji. Rihard Čornai je bio prvi koji je Zavodu prosledio molbu za posetu jezeru, jula 1956. godine. Tražio je da sa nemačkim ornitologom Lothar Goetzom dobije dozvolu za posetu Ludašu i Carskoj bari, što je takođe završilo kao članak u Zaštiti prirode, i to godinu dana ranije od već pomenute opšte studije. [4] Prvi nalaz prstenovane ptice sa Ludoša bila je siva čaplja koju je jula 1959. prstenovao ornitolog Jožef Mikuška, a pronađena je septembra iste godine u Mauritaniji.

Progres statusa od prvog rešenja do danas

1.) U Iranu je 1971. ustanovljena Ramsarska konvencija o vodenim staništima – izvršno veće SAP Vojvodine 1973. (tri godine pre nego što bi vlada SFRJ ratifikovala ovu konvenciju) predlaže da se Ludaško jezero upiše u spisak Ramsarskih područja. Godine 1977. (zajedno sa Obedskom barom) Ludaš postaje deo mreže vodenih staništa od međunarodnog značaja (dok iz nepoznatih razloga Carska bara dobija taj status znatno kasnije).
2.) Ludaš je od 1989 IBA-područje.
3.) Od 1987. godine preko Ekološkog društva Rihard Čornai Srbija se uključuje u Acroproject – međunarodni projekat proučavanja seobe trstenjaka. (Do dan danas) organizuju se akcije prstenovanja u međunarodnim eko-kampovima na Ludašu. Puno su učinili ekolozi-amateri, u prvom redu ornitolozi, zajedno sa stručnjacima-entuzijastima da se jezero nađe u žiži interesovanja javnosti.
4.) Vlada Republike Srbije 1994. donosi konačnu Uredbu o zaštiti Specijalnog rezervata prirode pod brojem 110-3571/30-03.

Na osnovu:
[1] Boris Garovnikov: Hronologija zaštite Ludaškog jezera, Ludaški zapisi 1. Godišnjak za pitanja zaštite životne sredine, Subotica, 1997
[2] Đula Seleši: Voda Ludaškog jezera, Grafoprodukt, Subotica, 2003
[3] Zaštita prirode br 11. str. 34-37. Beograd 1957
[4] Kratak izveštaj o poseti prirodnim rezervatima u Jugoslaviji, Zaštita prirode br 8. str. 35-36. Beograd 1956

Kolika je ekološka degradacija naših predela u brojkama?

Znamo da za sveopšti napredak civilizacije, urbanizacije, industrijalizacije, mehanizacije i hemizacije poljoprivrede plaćamo danak gubljenjem biodiverziteta. Ekolozi kao da ne znaju ništa drugo, nego da alarmiraju. Ali zaista, koliki je taj danak? Pokušaćemo da to prikažemo kroz neke brojke načinjene na osnovu usporedbe današnjeg i prošlog stanja.

Divlja flora i fauna je, podrazumeva se, indikator stanja prirode. Biljke su, po svoj prilici, kao nemobilni organizmi osetljiviji element predela, jer jednom izorane, iščupane, uništene hemikalijama ne mogu se vratiti brzo, samo sporim vegetativnim razvojem slučajno preostalih izdanaka ili razvojem iz semena. Dok životinje mogu u izvesnoj meri da povrate svoje populacije migriranjem iz drugih krajeva.

[Slika1: šafranjika – deo svetske populacije nalazi se uz našu granicu – više puta je preoravana! (foto Ištvan Hulo)]

Međutim, kao osnovni element tipskih staništa, devastacija biljaka trajno se odražava i u broju životinja i svih ostalih organizama vezanih za tu sredinu (preoravanje slatina, čista seča ili šumski požar, na primer). Trajni nestanak biljaka i njihovih zajednica povlači za sobom ne samo estetsko osiromašenje predela, već i gubitak biodiverziteta.

Govoreći o biljkama, već samo prisustvo ili odsustvo nekih vrsta govori u prilog biodiverzitetu, a opet pojava nekih novih je odraz prilično lošeg stanja – ako se misli na ambroziju, na primer. Nestajanje tipičnih vrsta je siguran dokaz degradacije, u najgorem slučaju devastacije. To je validni ekološki izraz, i ukoliko se može dokazati nivo te devastacije, profesionalni zaštitari i svi oni koji brinu za svoju okolinu s pravom se mogu pozvati na popravak situacije – na reintrodukciju i revitalizaciju onog što je devastirano. Da bi videli šta smo zadnjih 100 godina izgubili u botaničkom smislu, prelistali smo staru literaturu vezanu za severni i srednji deo Vojvodine. Izvor iz 1896. koji smo koristili [1] za Bačku donosi listu od 1163 viših biljaka. Od toga 191 vrsta – od kojih su neke bile česte – danas se više nigde ne mogu pronaći u Bačkoj, a velikim delom ni igde u Vojvodini. Dodatnih 137 vrsta je drastično proređeno. Ako to saberemo, dolazimo do brojke od 328 taksona, što znači da smo sa našeg područja gotovo eradifikovali 28 % autohtonih vrsta! Ako tome dodamo, da zakoni prirode nalažu da ekološku prazninu koju ostavi za sobom iščezla vrsta popunjava agresivnija invazivna [2], može se zaključiti da je budućnost Vojvodine da postane more korova [3]. Nove strane ili alohtone vrste imaju odliku da se pojave brzo na širokom prostoru i pored drugih problema koje nam donose (polenska alergija), drastično naružavaju predeo. Borba protiv njih, tačnije suzbijanje hemikalijama (koje dodatno truju zemlju) našu poljoprivredu košta ogromna sredstva...

Slede neki primeri izraženi u botaničkim brojkama, koliko je samo Bačka – a govorimo o nemalom prostoru od oko 9000 km² – osiromašena vrstama i njihovim staništima:

1) nezahtevna vrsta koja je nekada bila česta na slatinama širom Vojvodine je slatinski rošac (Cerastium anomalum). Od 16 u literaturi opisanih nalazišta danas poznajemo još samo dva – to znači da je 85 % staništa vrste uništeno!

2) atraktivan gorocvet (Adonis vernalis), kojeg je subotički botaničar Sturc zvao "ukrasna biljka peščane bašte" je još “lepši” primer: uprkos statusu ugrožene zaštićene vrste, preostala staništa mu nestaju kontinualno, u rati od otprilike jedno stanište u svakih deset godina. Ali koliko je uopšte još staništa, ili tačnije biljaka preostalo?!

3) peščarska siljevina (Peucedanum arenarium) ima ukupno 7 istorijskih nalaza u Vojvodini, od kojih se 4 odnosi još na davni predratni period (i uglavnom na Deliblatsku peščaru), a danas u Bačkoj živi još samo na jednom mestu.

4) divna crna sasa (Pulsatilla nigricans) bi trebala da još bude prisutna u Bačkoj na samo ne više od 5 do 6 mesta! Javljaju da je nedavno nestala sa obale Ludaškog jezera a time i verovatno iz opštine Subotica [4].

[Slika 2: crna sasa je zbog nekontrolisane sukcesije trske nestala iz SRP Ludaško jezero (foto Jožef Gergelj)]

5) još tipičniji primer u Bačkoj je vrsta koja se zove laksmanova ivica (Ajuga laxmanni), sa fotografije. Dobro zapamtite ove neugledne, zebraste cvetiće, jer ako ste u svom kraju – bilo gde u Vojvodini – videli ovakvu biljku onda ste svedoci botaničke senzacije i to odmah javite nekom bilologu! Od najmanje 21 poznatih nalazišta preostala je još samo jedna vitalna populacija! To znači da je uništeno više od 95 % stepskih staništa na kojima je vrsta živela! Ne gajimo iluzije – preostale stepske fragmente može da spasi samo drastična intervencija od strane vlasti, mi pojedinci: možemo samo da jadikujemo. (Ova zadnja lokacija je u postupku predloga zaštite, videćemo hoće li to da pomogne.)

[Slika 3: fotografiju laksmanove ivice je načinio autor na zadnjem staništu u Bačkoj 2009. godine]

U Vojvodini svedoci smo preoravanju međa, iako je to zakonom zabranjeno. Traktoristi koji to rade nazivaju to “uređenjem polja” i koliko znam za to se pri mesnoj zajednici izdvaja besplatna nafta. Kao najveći problem koji se hitno mora rešiti je uklanjanje svake zelene travke iz polja! Ali to što imamo mora neobrađenih njiva sa agresivnim korovom (koje širi sama poljoprivreda) to kao da nikome ne smeta...

Novim zakonom o šumama je ozvaničen status šuma i zabranjeno je namerno menjati strukturu površina pod starim stablima, a pošto je Vojvodina posebno drastično ogoljena, zabranjena seča svih šuma u pokrajini, bez nadoknade istim količinama zelene drvne mase [5]. Ko će to sprovesti u praksu, ko će sprečiti da pojedinci nekažnjeno poseku soliterna stabla u polju iako nisu njihova!? Smatramo da je država jedina u ovom momentu u poziciji da spreči dalje osiromašivanje naših predela. Evropa neće to da uradi umesto nas, domaće treba da štiti domaćin. A dok čekamo da država korakne (ili da “stigne” Evropa), ukazaćemo na to da je odgovornost ove generacije da naša deca i u budućnosti budu imala šta da vide od prirode – da mogu da posmatraju makar neke ostatke našeg domaćeg divljeg cveća! Otvorimo oči, koraknimo, i ne samo zato što je ovo dekada biodiverziteta UN. Biološka raznovrsnost je ništa manje nego garancija opstanka i naše civilizacije, i lokalno i globalno.

[1] Monografija županije Bač-Bodrog 2 - Biljke županije (Bács-Bodrogh Vármegye Egyetemes Monografiája 2), p. 116.-145. Sombor, 1896
[2] dr. Geza Cekuš: Naš novi pridošlica: Cenchrus incertus (Czékus G.: Új jövevényfajunk: az átoktüske, Bácsország II./11., 1996) / dr. Geza Cekuš: Došao sam iz Amerike (Czékus G.: Amerikából jöttem, Bácsország III./4., 1997)
[3] Na to je neumorno podsećao Subotički botaničar dr. Bela Sturc (npr. Prirodna flora Subotičko-Horgoške peščare i pitanja njene zaštite, p. 11., Subotica, 1997)
[4] Gergelj Jožef, voce viva
[5] Čuli smo od predstavnika ministarstva na tribini “Gde zgodno mesto nađeš, ti drvo posadi” u organizaciji “Protego” i Ambasadori životne sredine.

Reakcija na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode

Nevladine organizacije, članice mreže ''Natura 2000 resursni centar Srbije'' uputile su dopis Odboru za zaštitu životne sredine Narodne Skupštine Republike Srbije povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode.
Suštinski problem sa Predlogom izmena zakona, po nasem vidjenju, predstavlja član. 13koji se odnosi na zaštićena prirodna dobra i koji ovim članom postaje “akt usmeren ka zadovoljavanju megalomanskih potreba biznis-sektora na (inače neprihvatljivo malom) delu teritorije Srbije na kome se nalaze najočuvanije prirodne vrednosti i koji uživa zakonsku zaštitu”, kao i član 4 i član 55 koji se odnose transpoziciju Direktive o staništima i Direktive o pticama
Pročitajte više na klikni ovde
kao i na blogu našeg kolege Dragana Simića ovde