Kolika je ekološka degradacija naših predela u brojkama?

Znamo da za sveopšti napredak civilizacije, urbanizacije, industrijalizacije, mehanizacije i hemizacije poljoprivrede plaćamo danak gubljenjem biodiverziteta. Ekolozi kao da ne znaju ništa drugo, nego da alarmiraju. Ali zaista, koliki je taj danak? Pokušaćemo da to prikažemo kroz neke brojke načinjene na osnovu usporedbe današnjeg i prošlog stanja.

Divlja flora i fauna je, podrazumeva se, indikator stanja prirode. Biljke su, po svoj prilici, kao nemobilni organizmi osetljiviji element predela, jer jednom izorane, iščupane, uništene hemikalijama ne mogu se vratiti brzo, samo sporim vegetativnim razvojem slučajno preostalih izdanaka ili razvojem iz semena. Dok životinje mogu u izvesnoj meri da povrate svoje populacije migriranjem iz drugih krajeva.

[Slika1: šafranjika – deo svetske populacije nalazi se uz našu granicu – više puta je preoravana! (foto Ištvan Hulo)]

Međutim, kao osnovni element tipskih staništa, devastacija biljaka trajno se odražava i u broju životinja i svih ostalih organizama vezanih za tu sredinu (preoravanje slatina, čista seča ili šumski požar, na primer). Trajni nestanak biljaka i njihovih zajednica povlači za sobom ne samo estetsko osiromašenje predela, već i gubitak biodiverziteta.

Govoreći o biljkama, već samo prisustvo ili odsustvo nekih vrsta govori u prilog biodiverzitetu, a opet pojava nekih novih je odraz prilično lošeg stanja – ako se misli na ambroziju, na primer. Nestajanje tipičnih vrsta je siguran dokaz degradacije, u najgorem slučaju devastacije. To je validni ekološki izraz, i ukoliko se može dokazati nivo te devastacije, profesionalni zaštitari i svi oni koji brinu za svoju okolinu s pravom se mogu pozvati na popravak situacije – na reintrodukciju i revitalizaciju onog što je devastirano. Da bi videli šta smo zadnjih 100 godina izgubili u botaničkom smislu, prelistali smo staru literaturu vezanu za severni i srednji deo Vojvodine. Izvor iz 1896. koji smo koristili [1] za Bačku donosi listu od 1163 viših biljaka. Od toga 191 vrsta – od kojih su neke bile česte – danas se više nigde ne mogu pronaći u Bačkoj, a velikim delom ni igde u Vojvodini. Dodatnih 137 vrsta je drastično proređeno. Ako to saberemo, dolazimo do brojke od 328 taksona, što znači da smo sa našeg područja gotovo eradifikovali 28 % autohtonih vrsta! Ako tome dodamo, da zakoni prirode nalažu da ekološku prazninu koju ostavi za sobom iščezla vrsta popunjava agresivnija invazivna [2], može se zaključiti da je budućnost Vojvodine da postane more korova [3]. Nove strane ili alohtone vrste imaju odliku da se pojave brzo na širokom prostoru i pored drugih problema koje nam donose (polenska alergija), drastično naružavaju predeo. Borba protiv njih, tačnije suzbijanje hemikalijama (koje dodatno truju zemlju) našu poljoprivredu košta ogromna sredstva...

Slede neki primeri izraženi u botaničkim brojkama, koliko je samo Bačka – a govorimo o nemalom prostoru od oko 9000 km² – osiromašena vrstama i njihovim staništima:

1) nezahtevna vrsta koja je nekada bila česta na slatinama širom Vojvodine je slatinski rošac (Cerastium anomalum). Od 16 u literaturi opisanih nalazišta danas poznajemo još samo dva – to znači da je 85 % staništa vrste uništeno!

2) atraktivan gorocvet (Adonis vernalis), kojeg je subotički botaničar Sturc zvao "ukrasna biljka peščane bašte" je još “lepši” primer: uprkos statusu ugrožene zaštićene vrste, preostala staništa mu nestaju kontinualno, u rati od otprilike jedno stanište u svakih deset godina. Ali koliko je uopšte još staništa, ili tačnije biljaka preostalo?!

3) peščarska siljevina (Peucedanum arenarium) ima ukupno 7 istorijskih nalaza u Vojvodini, od kojih se 4 odnosi još na davni predratni period (i uglavnom na Deliblatsku peščaru), a danas u Bačkoj živi još samo na jednom mestu.

4) divna crna sasa (Pulsatilla nigricans) bi trebala da još bude prisutna u Bačkoj na samo ne više od 5 do 6 mesta! Javljaju da je nedavno nestala sa obale Ludaškog jezera a time i verovatno iz opštine Subotica [4].

[Slika 2: crna sasa je zbog nekontrolisane sukcesije trske nestala iz SRP Ludaško jezero (foto Jožef Gergelj)]

5) još tipičniji primer u Bačkoj je vrsta koja se zove laksmanova ivica (Ajuga laxmanni), sa fotografije. Dobro zapamtite ove neugledne, zebraste cvetiće, jer ako ste u svom kraju – bilo gde u Vojvodini – videli ovakvu biljku onda ste svedoci botaničke senzacije i to odmah javite nekom bilologu! Od najmanje 21 poznatih nalazišta preostala je još samo jedna vitalna populacija! To znači da je uništeno više od 95 % stepskih staništa na kojima je vrsta živela! Ne gajimo iluzije – preostale stepske fragmente može da spasi samo drastična intervencija od strane vlasti, mi pojedinci: možemo samo da jadikujemo. (Ova zadnja lokacija je u postupku predloga zaštite, videćemo hoće li to da pomogne.)

[Slika 3: fotografiju laksmanove ivice je načinio autor na zadnjem staništu u Bačkoj 2009. godine]

U Vojvodini svedoci smo preoravanju međa, iako je to zakonom zabranjeno. Traktoristi koji to rade nazivaju to “uređenjem polja” i koliko znam za to se pri mesnoj zajednici izdvaja besplatna nafta. Kao najveći problem koji se hitno mora rešiti je uklanjanje svake zelene travke iz polja! Ali to što imamo mora neobrađenih njiva sa agresivnim korovom (koje širi sama poljoprivreda) to kao da nikome ne smeta...

Novim zakonom o šumama je ozvaničen status šuma i zabranjeno je namerno menjati strukturu površina pod starim stablima, a pošto je Vojvodina posebno drastično ogoljena, zabranjena seča svih šuma u pokrajini, bez nadoknade istim količinama zelene drvne mase [5]. Ko će to sprovesti u praksu, ko će sprečiti da pojedinci nekažnjeno poseku soliterna stabla u polju iako nisu njihova!? Smatramo da je država jedina u ovom momentu u poziciji da spreči dalje osiromašivanje naših predela. Evropa neće to da uradi umesto nas, domaće treba da štiti domaćin. A dok čekamo da država korakne (ili da “stigne” Evropa), ukazaćemo na to da je odgovornost ove generacije da naša deca i u budućnosti budu imala šta da vide od prirode – da mogu da posmatraju makar neke ostatke našeg domaćeg divljeg cveća! Otvorimo oči, koraknimo, i ne samo zato što je ovo dekada biodiverziteta UN. Biološka raznovrsnost je ništa manje nego garancija opstanka i naše civilizacije, i lokalno i globalno.

[1] Monografija županije Bač-Bodrog 2 - Biljke županije (Bács-Bodrogh Vármegye Egyetemes Monografiája 2), p. 116.-145. Sombor, 1896
[2] dr. Geza Cekuš: Naš novi pridošlica: Cenchrus incertus (Czékus G.: Új jövevényfajunk: az átoktüske, Bácsország II./11., 1996) / dr. Geza Cekuš: Došao sam iz Amerike (Czékus G.: Amerikából jöttem, Bácsország III./4., 1997)
[3] Na to je neumorno podsećao Subotički botaničar dr. Bela Sturc (npr. Prirodna flora Subotičko-Horgoške peščare i pitanja njene zaštite, p. 11., Subotica, 1997)
[4] Gergelj Jožef, voce viva
[5] Čuli smo od predstavnika ministarstva na tribini “Gde zgodno mesto nađeš, ti drvo posadi” u organizaciji “Protego” i Ambasadori životne sredine.