08. 11. 2010.

Kontradiktornost literaturnih i nedostatak terenskih podataka

U zadnje vreme skoro na svakom sastanku o Naturi 2000 čuje se barem jednom da je velik deo Srbije biogeografska nepoznanica, što će umnogome da oteža, ako ne i onemogući adekvatnu primenu ove mreže u Srbiji.

Ukoliko se zaštita zasniva restriktivno na literaturnim podacima – kao u slučaju Emeralda [1] – može nastati nepotpuna slika stanja, što je i glavna primedba u vezi tog projekta sprovedenog u Srbiji, kao “pripreme za Naturu”. Naime ne treba dokazivati da su ti podaci ponekad zastareli ili nepouzdani, pa čak i ako dolazili od eksperata. Zbog sve jačeg antropogenog uticaja stanje na terenu se dinamično menja, najčešće pogoršava, pa se javlja potreba da se podaci proveravaju, revidiraju i stalno nadopunjuju. Biomonitoring je rad koji se dugoročno nastavlja da bi doneo naučno opravdane zaključke i omogućio analize.

Studija pokrajinskog Zavoda za Zaštitu Prirode o ekološkoj mreži [2] koja je po njihovim rečima "iscrpila kompleto znanje" saradnika Zavoda, najbolji je primer da je kratkoročnim projektom nemoguće steći kompletnu sliku stanja. Iako se zasniva na “svim raspoloživim podacima” Zavoda u studiji se uočava niz neadekvatnosti. Naime predložena ekološka mreža se zasniva – pored već zaštićenih područja – na poklapanju četri, u ovom momentu ne-ultimativnih biogeografskih projekata od kojih (osim IBA) nijedan nije kompletan.

1) Zaštićena prirodna dobra u Vojvodini koja su osnovna područja buduće mreže trenutno čine samo 5,6 % teritorije (6,6 % sa dobrima u postupku zaštite) u odnosu na minimalnih 10 % koje zahteva priključenje EU. Ovo je ozbiljan problem i zahteva dodatno razjašnjenje. Veliko je pitanje da li će EU biti zadovoljan sa minimumom, pošto praksa doskora priključenih zemalja pokazuje da se u slučaju tipova staništa od važnosti za zajednicu (habitat types of community interest) predlog pokrivenosti manji od 20% računao kao nedovoljan, a kod targetnih vrsta (species of community interest) osigurano stanje rasprostranjenosti (extent of occurrence) u slučaju između 20% i 60% podleže detaljnoj analizi (case-by-case analysis)!

Mapa zaštićenih dobara preuzeta iz studije jasno pokazuje da – zbog gore navedenih razloga – ona kao podloga za N2000 sama po sebi nisu dovoljna. A i stanje tih dobara je daleko od zadovoljavaljućeg. Na njima se po studiji između ostalog “uočava rasparčavanje staništa”, što dovodi u pitanje njihovu budućnost...

Za izradu mreže studija dalje predlaže preklapanje četri biogeografsko-zaštitarska projekta, kako slede: Ramsar, IBA, IPA, PBA.

2) Koliko je Ramsarska lista najvažnijih vodenih staništa koja je prosleđena toj konvenciji zastarela vidi se ne samo usporedbom sa IBA područjima koji uzimaju u obzir većinu drugih vodenih staništa, već i kada govorimo u kontekstu oko 2000 stajaćih voda koliko je projektom udruženja “Protego” do sada u Vojvodini utvrđeno i mapirano [3].

3) Za biljke (Important Plant Areas) rad je po našim saznanjima tek započet (2009?) – iako mapa deluje ubedljivo, željno iščekujemo krajnji rezultat tog projekta. Ono što se trenutno može znati da projektom koordinira Vladimir Stevanović sa Biološkog fakulteta u Beogradu, i da Srbija trenutno ima 59 IPA-e. Pisac ovih redaka je samo prošlog meseca listi Zavoda predložio dva nova botanička lokaliteta u Bačkoj sa biljkama sa crvene liste. Važno je napomenuti da postoji potencijal za još dosta takvih lokaliteta za koje Zavod zasigurno nema informaciju. Samo da napomenemo, da su čak i mnogi već predlagani botanički lokaliteti godinama u fazi postupka zaštite (sudeći po izjavama saradnika Zavoda u raznim prezentacijama – dugo "leže u fijokama" adminisracije), dok su drugi u reviziji uslova zaštite (u nekim slučajevima možda čak i treba skinuti zaštitu zbog propadanja staništa). Uglavnom, kod mnogih staništa potrebna je hitna revitalizacija, da bi se uopšte sačuvali! Međutim da li će besparica i takav naš "čekaj bre, polako..." pristup udovoljiti zahteve EU? Iako je dan pristupanja još daleko po nekim procenama do prvog našeg Biogeografskog Seminara može doći u roku od godinu dana! Vremena je vrlo malo, čujemo od predstavnika svih seminara o priključivanju EU koje drže predstavnici okolnjih zemalja novih članica. [4]

4) Mapa predložena za leptire (Prime Butterfly Areas) je veoma neadekvatna, što prizanju i neki saradnici koji su radili na tom projektu. Niko ko se bavi biomonitoringom ne shvata ozbiljno da je ona, barem za Vojvodinu dovoljna. Urađena je po zahtevima samo jednog osnovnog projekta. Kao primer toga da izdvajati velika područja nije dobar pristup za zaštitu leptira naveo bih samo jednu vrstu – uskršnjeg leptira (Zerynthia polyxena) čije rasprostranjenje na preklapanju UTM mapa u fazi kartiranja [5] i predloženih PBA područja jasno pokazuje da je za leptire mnogo adekvatniji pristup prikazivati ih po tačkastim lokacijama, što je i metoda jednog dela projekta N2000 po Habitat direktivi. Niz vrsta leptira u stvarnosti je distribuirano restriktivno lokalno, a ne po ogromnim prostranstvima tipa Stara Planina, za Vojvodinu veličine Srema, dok ostali deo ostaje "otpisan" što se tiče leptira, te odmah nakon ptica druge – ako ne po važnosti ali po reprezentativnosti svakako – grupe organizama.

5) Gore navedeno se odnosi i na IBA [6], koji će, iako najbolje urađen, imati svoje dorade u periodu koji sledi, naročito ako se intenzivira rad na terenu, a sam projekat kao nedostatak ima – kao i u slučaju PBA – naglasak na velikim podučjima, dok se ptice gnezde i lokalno, a zimuju, sele i hrane se i u fragmentima staništa unutar velikih područja koji su ostali van granica predloženih IBA. Zadovoljni urađenim možemo biti, ali reći da je sve urađeno, iz naučnog i zaštitarskog ugla krajnje bi bilo neodgovorno, jer se kretanje populacija ptica mora pratiti kontinualno. (Već ima dokaza da globalno zagrevanje i klimatske promene imaju svoj uticaj na migraciju ptica, ali su proučavanja na tom polju još relativno zapostavljena.)

6) Zadnja dve mape prikazuju najproblematičniji element priče – a to su koridori. Bez povezivanja staništa Natura projekat je nepotpun, a i zaštita biodiverziteta se anulira u smislu održivosti, kako je zamišljena u EU. Pitanje koridora nije rešeno u studiji Zavoda, samo se polemiše o mogućnostima. Prva mapa prikazuje rečne tokove kao potencijalne koridore, sa napomenom da veliki gradovi “stvaraju barijeru” koja je teško premostiva, jer razvoj naselja nema ekološki prihvatljive pristupe (npr. obale reka i kanala se betoniraju). Na drugoj mapi se pak pokušava osmisliti deo koridora najosetljiviljih stepskih staništa i to koridorima koji su trenutno travnata staništa, a nisu predviđeni za zaštitu. Međutim, ukoliko se ne zaštite, ovi koridori će u skoroj budućnosti – bez ekološki orijentisane i subvencionisane poljoprivrede [7] – biti preorani i degradirani, i time izgubiti svojstvo potpore opstanku biodiverziteta. Hitno je potrebno iscrtati granice tih travnatih koridora i staviti ih pod formalnu zaštitu. Na njima se ne sme dozvoliti gradnja i oranje, treba ih koristiti ih restriktivno za stočarstvo, koje – zbog loše agrarne politike – ionako propada u ovoj zemlji. [8]

U zaključku ćemo reći da ne samo da “kompletno znanje Zavoda” nije kompletna slika aktuelnih mogućnosti na terenu, već se mora dodati da studija ne sadrži krajnju ultimativnu mapu predložene N2000 mreže, što bi upravo trebalo da bude cilj ovakvog rada! Da li iza toga stoji nesigurnost tako ozbiljne institucije ostaje da se vidi, jer smo tek na početku nimalo lakog uspostavljanja te međunarodno važne mreže. U narednom periodu videćemo koja institucija ili organizacija će izaći pred javnost sa prvom ozbiljnom mapom ekološke mreže sa shadow listama. U predvidljivoj budućnosti i nevladin sektor bi trebao da izađe sa svojim predlogom, ako ga bude imao, ili ako se uspe ujediniti oko tog cilja. [9]

Biogeografski seminar za Vojvodinu može proći relativno lako, jer pokrajina spada u panonsku biogeografsku oblast (vidi mapu sa podelom regiona za Srbiju [1]), za koju su parametri i naučni zahtevi što se tiče N2000 razrađeni već kod ulaska zemalja koje dele ovo područje (Austrija, Slovačka, Mađarska, Rumunija). Kao prvo, najverovatnije neće biti dodataka Anexu. Ali će biti problema sa odbranom stava – ukoliko se bude istrajalo na njemu – "da je površinu postojećih zaštićenih područja, zaštitnih zona i koridora nemoguće povećati". Naime, Vojvodina, uprkos vladavini industrijalizovane poljoprivrede i dalje poseduje vrste i staništa koja su važna za zajednicu. Primer su slatine i plitka vlažna staništa kojih se poljoprivreda odrekla, a najmanje su zastupljeni u zaštićenim dobrima (manje od 5 %).


Što se tiče literaturnih podataka koji bi u datom momentu poslužili kao referenca za izradu ekološke mreže, Vojvodina je relativno dobro obrađena. Ali šta da se kaže za manje istraživane grupe organizama, kao što su npr. pauci? Dobar primer za sliku stanja je skandalozna najnoviji Pravilnik o strogo zaštićenim vrstama sa listama taksona, koji je Srbija – čak i hvaljena na efikasnosti u ispunjavanju zahteva – uradila tokom usklađivanja sa Evropskim normama. [10] Ne osporavajući da iza toga stoji ogromna energija i veoma precizno urađena analiza postojećih literaturnih podataka. Međutim primer koji je navela Gordana Uzelac, arachnolog iz Novog Sada, govori u prilog neozbiljnosti kojom će se suočiti jadni naši predstavnici na Biogeografskom seminaru: samo jednu vrstu pauka, Nemesia pannonica koja prema zvaničnim literaturnim podacima i "ne postoji" u Srbiji samo u zadnjih nekoliko godina ovaj arachnolog pronašao je “na skoro svakoj stepi u ogromnom broju” u Vojvodini (podatak voce viva), t.j. aktuelni status bi bio česta vrsta!

Tako "službeno i ne postoji" u Srbiji niz vrsta kojima se jednostavno niko nije bavio! Vreme je da vlada razmisli o finansiranju terenskih istraživanja i to ne samo stručnih institucija, već i pojedinih NVO koji za to pokažu spremnost, a trenutno po terenima gaze blato, voze Rent-A-Car, bicikl i slično. Ili čak, u zemlji gde ne postoji masovan pokret ljubitelja prirode, gde ne postoje ni najjednostavniji terenski priručnici (Field Guides) ukoliko se pokaže potreba postoji alternativa da se dozvoli rad inostranih naučnika i prirodnjaka-amatera na našim terenima – što se bez problema može sprovesti u okviru eko-turizma!

Nedostatak podataka je ogroman problem, a teško da će potrebno istraživanje proći bez dodatnog angažovanja države. Potrebna je armija terenskih radnika, dok trenutno to rade volonteri i amateri iz svega nekoliko NVO (najviše ornitoloških). Pošto se država usručava od direktnog finansiranja čak i naučnih institucija, a jačanje civilnog društva joj nikako nije na prioritetnoj listi, hoće li Evropa pomoći oko prikupljanja tih nedostajućih podataka?

Koliko loše stojimo sa biogeografskim podacima i koliko nas ta činjenica čini nespremnim za Biogeografski seminar želim potkrepiti sa još nekoliko primera. Za mnoge biljne vrste u Crvenoj listi Srbije [11] stoji DD – t.j. data deficient, u prevodu “nedostaju podaci” – npr. Aldrovanda vesiculosa, Utricularia minor, itd.

Zatim tu su i neke kontradiktornosti. Najbanalniji primer je taj kada neko u pokušaju da – opet na brzinu – popuni literaturnu prazninu a u isto vreme može da diskriminira kompletnu ornitološku populaciju je monografsko izdanje Ptice Srbije. [12] Autor, čak i prezentujući svoju ekspertizu u poznavanju ptica pravi ogromnu grešku objvljivanjem faličnih UTM mapa. Voislav Vasić u svojoj detaljnoj kritici knjige [13] kaže da ne samo da na tim kartama nije prikazano stvarno rasprostranjenje ptica Srbije, već to potkrepljuje sa dva banalna primera: prema prvom bi gledajući mape strani čitalac pomislio da su vrste poput pčelarice (Merops apiaster), pupavca (Upupa epops) ili vijoglave (Jynx torquilla) “toliko ugrožene i proređene u Srbiji, da su preostale samo...ponegde”. Drugi, još banalniji primer je da u knjizi “na preko hiljadu kvadratnih kilometara teritorije Srbije žive samo...fazan, golub grivnjaš i gugutka, a nema ni vrapca, ni laste, niti ičeg drugog!” Eto, takav je utisak kod faličnih UTM karata ili kad je nešto tek u fazi obrade kartiranja!

Stanje nije povoljno ni kod ostalih grupa. Ma koliko poštivali rad naših herpetoloških autoriteta, podatak o vrsti žabe Rana arvalis prema kojoj bi ona bila "najverovatnije prisutna" u Srbiji delovao bi neozbiljno, pošto nijedan primerak još nije uhvaćen na terenu. Shodno time, ova vrsta se i ne nalazi na najnovijem atraktivnom posteru vodozemaca i gmizavaca u izdanju Republičkog Zavoda (na slici). Odgovor zašto nije veoma je jednostavan: naša staništa su u znatno lošijem stanju od Panonskih područja u okolnjim zemljama gde još vrsta tu-tamo preživljava. Loše se piše Vojvodini i svima onima koji u ovako antropogenizovanoj sredini treba da izrađuju funkcionirajuću ekološku mrežu!

Znači i ta "relativno dobro" obradjena Vojvodina će u kraljnju ruku predstavljati problem, i u ovom momentu veoma je smelo izjaviti ono što povremeno tvrde predstavnici nekih instutucija da je stanje na terenu poznato i potpuno istraženo. Istraženo jeste možda za ptice – postoji znatan napredak od pomenute monografske knjige, i to zahvaljujući rastućem broju poznavalaca ptica amatera – ali šta je sa ostalim grupama organizama i sa staništima koja su u Vojvodini rasparčana u mikrofragmentima između oranica? Neki od tih "otpisanih" staništa možda čuvaju Rana arvalis i druge vrste za koje se tvrdi da su iščezle sa teritorije Vojvodine, u to nismo samo mi ubeđeni, već i botaničar Zavoda Ranko Perić, koji veruje da ćemo na terenu možda pronaći i Salvia nutans, zvanično izumrlu vrstu. Mi iz Vojvodine, koja ima mnogo literaturnih podataka možemo biti optimistični, ali teško prohodni planinski predeli uže Srbije imaju znatno veći biodiverzitet, veći broj taksona i endema! Za ostale biogeografske regione – kontinentalni i alpski (Dinarske Alpe) – ovaj put prepuštam analizu drugima, sa napomenom da za dobar posao potrebno je vreme, a vremena je sve manje.


Literatura, beleške:
[1] Nenad Sekulić, et al.: Emerald ekološka mreža u Srbiji, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja-Zavod za zaštitu prirode, Beograd, 2010
[2] Klara Sabadoš, et al.: Uspostavljanje Ekološke mreže u AP Vojvodini, pregled stanja, analiza i mogućnosti, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Radna jedinica u Novom Sadu, 2009
[3] Projekat “Održivost malih jezera i nekomercijalnih ribnjaka u Vojvodini” – “Protego” Subotica
[4] Npr. na radionici “Natura 2000 i zaštićena područja”, Novi Sad, 21-22. oktobar 2010
[5] Preuzeto sa www.habiprot.org.rs, za naše potrebe isečena je Vojvodina.
[6] Puzović et al.: Značajna područja za ptice u Srbiji, Beograd, 2009
[7] Što bi interno morala da obezbedi država, jer su fondovi od CAP-a pristupačni tek nakon pristupanja u članstvo.
[8] Samo u zadnje tri godine stočni fond je umanjen za 30 %, što se reflektuje u nestašici mleka i mesa koje smo svedoci ovih dana.
[9] U tom cilju osnovan je “Resursni Centar za Naturu 2000“ pod pokroviteljstvom WWF i MIS koji za sada ujedinjuje preko 40 nevladinih organizacija iz Srbije.
[10] Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva, "Službeni glasnik RS, br. 5/10". Na njega je u protestu zbog netransparentnosti i u krajnju ruku nerazrađenosti reagovalo 36 nevladinih organizacija, može se preuzeti sa linka http://www.protego-org.org/index.php?option=com_jdownloads&Itemid=29&task=finish&cid=24&catid=4&m=0
[11] Stevanović, В. et al.: Preliminarna crvena lista flore Srbije i Crne Gore, manuscript, Beograd, 2003 i Crvena knjiga flore Srbije I, Zavod za zaštitu prirode, Beograd, 1999
[12] Javor Rašajski: Ptice Srbije, Prometej, Novi Sad, 1997
[13] Cikonija br. 7, p. 143, Novi Sad, 1998

1 komentar:

  1. hvala Milki na informaciji i Jozefu na ovom cool blogu! odlična "hrana za mozak"!

    OdgovoriIzbriši