Prvi koraci ka uspostavljanju ekološke mreže u Srbiji

Ekološka mreža koja je u Evropi u funkciji na preko milion kvadratnih kilometara moraće se uspostaviti i u Srbiji ukoliko želi postati deo te zajednice zemalja. Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja Srbije je početkom oktobra stavila na javni uvid Nacrt Uredbe o ekološkoj mreži. Srbija naravno nema alternativu u vezi donošenja ovakvih strateških dokumenata koji će – osim što su potreba vremena u kojem živimo – da uokvire naše korake prema EU.

Ali omaške se moraju ispraviti, to je i cilj stavljanja na javni uvid, jer više očiju vidi više.

I ovlaš čitanje bez duboke analize ovog strateškog dokumenta otkriva ozbiljne probleme. Naročito ako se paralelno čita sa izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode jasno se vide napori vlade Srbije na minimalizaciji obaveza prema ovom zahtevu EU. Pristup naših organa vlasti prema subjektu prirode nećemo da karakterišemo, ali ćemo se kritički osvrnuti na priloženu mapu predložene (preliminarne?) ekološke mreže. Mapa mora biti nezvanična, neka vrsta analize stanja, obzirom da sama uredba definiše zadatke na uspostavljanju mreže sa opsegom od dve godine a i u samom nazivu nosi “centralna područja” što će reći kostur.

Iako preliminarna, ova mapa govori sama za sebe: ucrtana mreža ne samo da deluje nedovoljno ako je vizuelno usporedimo sa zemljama u okruženju (priložene šematske mape), već i nije mreža u pravom smislu te reči. Postoje ogromni nepovezani delovi, primer čega smo obradili na Vojvodini (pošto smo mi iz Vojvodine).

Delove koji nisu povezani prikazali smo strelama. Delove koji u ovakvom vidu izolovanosti nemogu dugoročno opstati u pogledu konzervacije biodiverziteta obeležili smo krugovima. Kako ovde izgleda najviše će trpeti Bačka (gde ja živim) a "žrtvovan" je i velik deo Banata. Ne bih rekao da naše droplje (ove prelepe stepske ptice iz klase najugroženijih) imaju velike šanse za širenje areala sa severa prema jugu Banata – trebale bi da prelete reke i velike gradove, jer koridora nema!

A šta je sa stotinama kvadratnih kilometara koje su ovom mrežom “otpisane” (gde možda živite vi)?!
1) I tamo žive ljudi, a neko je odlučio ne pitajući ih
2) Natura2000 nije samo obaveza za priključenje već ujedno i strateški projekat pokrenut idejom da je priroda potrebna čoveku, a ne obratno. Priroda nije nekakav dodatak ljudskoj civilizaciji i sprega ljudskog napretka! Natura područja nisu samo još jedan od "problema" i zahteva koje treba ispuniti, već – svidelo se to nekome ili ne – predstavljaju pitanje kome treba pristupiti sa punom ozbiljnošću.
3) Kako stoji u prezentaciji Ministarstva „Zaštita prirode u Srbiji i Natura 2000“ uključivanje određenih područja u Natura 2000 mrežu „trebalo bi da predstavlja izvor ponosa za lokalno stanovništvo” koje u njima živi, a ipak, čini se, postoji subtilno isključivanje velikog dela Srbije i insistiranje i dalje na minimumu!

Onaj koji je za Srbiju uradio predlog mreže u ovoj fazi i dalje razmišlja u kontekstu međusobno udaljenih velikih celina i naziva to "mreža" – da li je moguće da država nema ništa novo i originalno da doda Nacionalnim parkovima i IBA područjima, ili je to odraz nebrige i nezalaganja? I prilog 1, Ekološki značajna područja republike Srbije, prikazuje da se bez dodatnih ulaganja u istraživanje samo kopira šema razrađena u IBA, Emerald i još nekoliko projekata. Ipak, kaže se u tekstu da i Zavodi povremeno dodaju nova područja za zaštitu i kontinualno rade na monitoringu stanja i reviziji zaštite. U narednom periodu i grupe NVO će predlagati još nekoliko novih područja (tzv. Shadow liste). Vojvodina je primer za koji se kaže da u njoj nije moguće povećati područja pod zaštitom i pronaći nove ekološke koridore. Kako je to moguće izjaviti u pokrajini koja sa postotkom pošumljenosti od ispod 6 % spada u najopustošenija područja Evrope?! Stalno se govori o neminovnoj potrebi pošumljavanja a šume i poljozaštitni pojasevi su ujedno i koridori prve klase! Gde je takvo strateško planiranje u Uredbi? Šta je nadalje sa poljoprivredno bezvrednim slatinama od kojih je zaštićen tek neznatan deo? Šta je sa preko 2000 malih stajaćih voda samo u Vojvodini? Šta je sa preko 200 javnih pozajmišta gline, peska, šljunka sa površinom od nekoliko hektara u skoro svakoj opštini a koji uglavnom služe kao ilegalna deponija? Šta je sa mrtvajama i delimično plavnim područjima bez planova i rešenja melioracije a svake godine nastanjena su masom ptica? A verovatno još nismo iscrpili i pomenuli sve ekološke potencijale!

Na primeru Poljske (izvor CEEweb) prikazali smo koliko se predlog vlade i ujedinjene NVO može u znatnoj meri razlikovati, a tu je i ekspertska analiza od strane EU, tako da će se situacija sigurno dinamično menjati. Tek smo na početku priče. Pregovori oko zaštite mogu postati diplomacijsko pitanje za Srbiju, iako je među prioritetima Strategije o priključenju tek na 600 i nekoj strani! Unatoč činjenici da bi ova zemlja imala mnogo toga da zaštiti i uprkos tome da Srbija ima čime da se ponosi pred međunarodnom zajednicom – i sačuvani predeli i dobra ekološka tradicija. Za sada su ti predeli sačuvani, ali imamo razloga za zabrinutost.

Gledajući mapu pada u oči da za "užu" Srbiju postoji znatan broj tačkastih lokacija, dok za područje Vojvodine nema nijedne. Da li je to odraz neusaglašenosti dva Zavoda ili samo drugačijeg metodološkog pristupa dvemu različitom biogeografskom regionu?

Samo jedna od neprimećenih opaski: u obrazloženju Uredbe stoji da je Srbija započela IPA projekat - botanički značajna područja - 2001. (?) dok ga je Velika Britanija započela tek 2005. a mnoge zemlje u okruženju (uključujući Mađarsku, Rusiju, Italiju, Irsku) zaključno sa 2010. ga nije još završila (informacije od Plantlife International). Ni Srbija nije završila projekat, a ipak se koristi kao osnova za mrežu!

Uredbom (član 13) se Zavodi za zaštitu prirode restriktuju u definisanju mreže Natura 2000, što je opet, iz pogleda civilnog društva neprihvatljivo jer je EU u slučaju svake do sada zemlje u priključenju insistiralo na učešću NVO u procesu. Osim toga odluka o sudbini prirodnih resursa koje će Srbija ultimativno zaštiti po ulasku u EU je od nacionalnog interesa i tiče se svih građana zemlje – u ovaj proces treba uključiti sve subjekte društva i njemu pristupiti multidisciplinarno i multisferalno. Npr. energetski i rudarski sektor će tražiti svoj deo kolača površine Srbije, a ulaskom u EU otvaramo se ka ulagačima iz cele Evrope koji će zemlju gradnjom fabrika i destruktivne infrastrukture dodatno opustošiti! Upravo to je i cilj mreže Natura 2000, da se takav uticaj priključivanja i ulaska u zonu slobodne trgovine i slobodnih investicija blagovremeno kompenzuje.

Prema tome krajnji rezultat za koji su predviđene ambiciozne 2 godine može biti samo predlog za preliminarnu ekološku mrežu Srbije za koju će imati svoju reč kompletno društvo sa naučnim institucijama, nezavisnim ekspertima, udruženjima građana, pa u krajnju ruku i lokalne samouprave. Regioni koji će ostati zapostavljeni jer na njihovim područjima ne bude Natura 2000 područja biće izložene destruktivnim investicijama po prirodu njihovog kraja. Treba jasno razgraničiti da mi kao zemlja u svako doba možemo raditi na nekoj svojoj nezavisnoj mreži, ali napominjemo da revizija granica Natura 2000 nakon uspostavljanja i usvajanja od strane EU više neće biti moguća! U Hrvatskoj, koja je nekoliko koraka ispred Srbije u procesu integracije za odabir potencijalnih područja već je pokrenut proces javnih konsultacija. A štednje na prikupljanju terenskih podataka ne može da bude jer literaturnih nema dovoljno, o tome smo pisali u prethodnom postu.

Prema tome, može se zaključiti da će predlog državnih organa biti mreža područja od nacionalnog interesa i država će politički taktizirati da sigurno ne pređu 15 % teritorije (sa trenutnim 11 %). Smatram da građanstvo u ovom momentu nema sliku o važnosti odluka koje im se donose iznad glava. (Jedino se izjašnjavaju u vezi NATO članstva, a i to nije sporno iako se priča o referendumu.) Velika je uloga NVO u lobiranju i informisanju javnosti o Naturi. Biće to cenjkanje i povuci-potegni na relaciji država-narod-EU, a rezultat će biti na račun prirode i time svih nas! Da li će EU tražiti od Srbije još područja od internacionalnog interesa ne može se znati, ali je sigurno da ukoliko građanstvo, a unutar njega stručne organizacije na vreme ne uvide značaj njihove uloge u pripremi lista od lokalnog značaja, mnoga potencijalna područja se neće naći pod zaštitom, jer za njih neće postojati okvir finansiranja koji omogućuje EU. A mnogi krajevi će se dodatno osiromašivati od prirodnih vrednosti.

Ujedinjene Primedbe koje je grupa NVO (pri Natura 2000 Resursnom Centru Srbije) do predviđenog roka predala predlagaču Uredbe sadrže sledeće glavne elemente:
1) pitanje da li se predložena mreža nakon stupanja na snagu može menjati/dopunjavati
2) ne postoji logičan redosled u donošenju regulativa i one nisu međusobno usklađene
3) donosilac (država) nije definisao svoju ulogu sufinansiranja održivosti mreže za koju donosi uredbu – predložena je izmena definicije na "ovom uredbom se utvrđuje ekološka mreža... način upravljanja ekološkom mrežom i finansiranje ekološke mreže"
4) nije definisana uloga u finansiranju mreže od strane fizičkih i pravnih lica, javnih preduzeća i samouprava koji budu zaduženi za očuvanje i unapređenje poverenog im dela mreže
5) nejasno definisane mere upravljanja delovima ekološke mreže
6) opisu ekološki značajnih područja predloženo je da se dodaju "ekološki značajna područja Evropske unije NATURA 2000" kao posebna područja za očuvanje staništa i vrsta
7) predloženo je da se izraz "linearni" zameni sa "predeoni" elementi vezano za dodatna područja koja mogu poslužiti kao ekološki koridori. Izvrsna primedba, jer svako ko se bavi zaštitom prirode zna da linearni elementi ne mogu dugoročno da se zaštite zbog efekta ruba. (U takvom pogledu čak i Fruška gora predstavlja problem!)
8) nije svaki deo priloga uredbe dostavljen na uvid javnosti
9) Natura 2000 područja nisu stavljena u ispravan kontekst, jer se govori o njihovom "uspostavljanju" a ne "identifikaciji" do pristupanja Srbije EU. Obzirom na trenutni trend praktične i finansijske (ne)angažovanosti države na području zaštite prirode nerealno je očekivati da u skorijoj budućnosti kvalitet svih predloženih područja bude na "eukonform" nivou. Za sada smo sretni ako uklonimo samo divlje deponije sa horizonta, trenutno nepostoji nijedan upravljač zaštićenog dobra koji se na polju aktivne zaštite može hvaliti velikim rezultatima. Da podsetimo Natura 2000 zahteva FCS (favourable conservation status) predloženih staništa, što znači da populaciona dinamika organizama unutar njih treba da bude u stabilnom statusu ili rastu prirodnog potencijala i da specifična struktura i funkcije tog dobra budu kontinualno uspostavljene, merljivo bez znakova degradacije...

Ista grupa od 47 NVO nešto ranije predala je i svoje komentare i sugestije na Nacrt Strategije za biološku raznovrsnost Srbije, u kome se najviše kritikuje neusaglašenost terminologije, odsustvo jačanja kapaciteta lokalnih samouprava, upravljača zaštićenim dobrima i NVO i odsustvo uloge civilnog društva u pripremi Strategije i u generalnom odlučivanju, a izrazilo se zadovoljstvo na korišćenju trostepenog režima zaštite (po članu 35. aktuelnog Zakona o zaštiti prirode), uprkos najnovijim naporima na izmenama i dopunama Zakona.

EU Enlargement Strategy

The Enlargement strategy for 2010-2011

The Commission published its annual reports on the advances toward EU membership made by Croatia, Turkey, Macedonia, Serbia, Albania, Montenegro, Bosnia and Herzegovina and Kosovo.
The strategy paper speaks of "putting the crisis behind us," "restoring growth for jobs through the 2020 reform agenda" and "making the EU a safer place and pulling [the EU's] weight on the world stage".

State of play:

Croatia: Steady progress

Macedonia: 'Name issue' holds back progress

Montenegro: Corruption prevalent in many areas

Albania: Institutions still unstable

Bosnia and Herzegovina in need of a 'vision'

Serbia: Important steps toward reconciliation

Kosovo: Still at odds with its Serb minority

Turkey invited to adopt new civilian constitution

Iceland: Accession process launched

More: http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2010/package/strategy_paper_2010_en.pdf

Or shorter at following link:

http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2010/package/citizens_summary_2010_en.pdf

Andrea Štefan,
WWF Mediterranean Programme

Kontradiktornost literaturnih i nedostatak terenskih podataka

U zadnje vreme skoro na svakom sastanku o Naturi 2000 čuje se barem jednom da je velik deo Srbije biogeografska nepoznanica, što će umnogome da oteža, ako ne i onemogući adekvatnu primenu ove mreže u Srbiji.

Ukoliko se zaštita zasniva restriktivno na literaturnim podacima – kao u slučaju Emeralda [1] – može nastati nepotpuna slika stanja, što je i glavna primedba u vezi tog projekta sprovedenog u Srbiji, kao “pripreme za Naturu”. Naime ne treba dokazivati da su ti podaci ponekad zastareli ili nepouzdani, pa čak i ako dolazili od eksperata. Zbog sve jačeg antropogenog uticaja stanje na terenu se dinamično menja, najčešće pogoršava, pa se javlja potreba da se podaci proveravaju, revidiraju i stalno nadopunjuju. Biomonitoring je rad koji se dugoročno nastavlja da bi doneo naučno opravdane zaključke i omogućio analize.

Studija pokrajinskog Zavoda za Zaštitu Prirode o ekološkoj mreži [2] koja je po njihovim rečima "iscrpila kompleto znanje" saradnika Zavoda, najbolji je primer da je kratkoročnim projektom nemoguće steći kompletnu sliku stanja. Iako se zasniva na “svim raspoloživim podacima” Zavoda u studiji se uočava niz neadekvatnosti. Naime predložena ekološka mreža se zasniva – pored već zaštićenih područja – na poklapanju četri, u ovom momentu ne-ultimativnih biogeografskih projekata od kojih (osim IBA) nijedan nije kompletan.

1) Zaštićena prirodna dobra u Vojvodini koja su osnovna područja buduće mreže trenutno čine samo 5,6 % teritorije (6,6 % sa dobrima u postupku zaštite) u odnosu na minimalnih 10 % koje zahteva priključenje EU. Ovo je ozbiljan problem i zahteva dodatno razjašnjenje. Veliko je pitanje da li će EU biti zadovoljan sa minimumom, pošto praksa doskora priključenih zemalja pokazuje da se u slučaju tipova staništa od važnosti za zajednicu (habitat types of community interest) predlog pokrivenosti manji od 20% računao kao nedovoljan, a kod targetnih vrsta (species of community interest) osigurano stanje rasprostranjenosti (extent of occurrence) u slučaju između 20% i 60% podleže detaljnoj analizi (case-by-case analysis)!

Mapa zaštićenih dobara preuzeta iz studije jasno pokazuje da – zbog gore navedenih razloga – ona kao podloga za N2000 sama po sebi nisu dovoljna. A i stanje tih dobara je daleko od zadovoljavaljućeg. Na njima se po studiji između ostalog “uočava rasparčavanje staništa”, što dovodi u pitanje njihovu budućnost...

Za izradu mreže studija dalje predlaže preklapanje četri biogeografsko-zaštitarska projekta, kako slede: Ramsar, IBA, IPA, PBA.

2) Koliko je Ramsarska lista najvažnijih vodenih staništa koja je prosleđena toj konvenciji zastarela vidi se ne samo usporedbom sa IBA područjima koji uzimaju u obzir većinu drugih vodenih staništa, već i kada govorimo u kontekstu oko 2000 stajaćih voda koliko je projektom udruženja “Protego” do sada u Vojvodini utvrđeno i mapirano [3].

3) Za biljke (Important Plant Areas) rad je po našim saznanjima tek započet (2009?) – iako mapa deluje ubedljivo, željno iščekujemo krajnji rezultat tog projekta. Ono što se trenutno može znati da projektom koordinira Vladimir Stevanović sa Biološkog fakulteta u Beogradu, i da Srbija trenutno ima 59 IPA-e. Pisac ovih redaka je samo prošlog meseca listi Zavoda predložio dva nova botanička lokaliteta u Bačkoj sa biljkama sa crvene liste. Važno je napomenuti da postoji potencijal za još dosta takvih lokaliteta za koje Zavod zasigurno nema informaciju. Samo da napomenemo, da su čak i mnogi već predlagani botanički lokaliteti godinama u fazi postupka zaštite (sudeći po izjavama saradnika Zavoda u raznim prezentacijama – dugo "leže u fijokama" adminisracije), dok su drugi u reviziji uslova zaštite (u nekim slučajevima možda čak i treba skinuti zaštitu zbog propadanja staništa). Uglavnom, kod mnogih staništa potrebna je hitna revitalizacija, da bi se uopšte sačuvali! Međutim da li će besparica i takav naš "čekaj bre, polako..." pristup udovoljiti zahteve EU? Iako je dan pristupanja još daleko po nekim procenama do prvog našeg Biogeografskog Seminara može doći u roku od godinu dana! Vremena je vrlo malo, čujemo od predstavnika svih seminara o priključivanju EU koje drže predstavnici okolnjih zemalja novih članica. [4]

4) Mapa predložena za leptire (Prime Butterfly Areas) je veoma neadekvatna, što prizanju i neki saradnici koji su radili na tom projektu. Niko ko se bavi biomonitoringom ne shvata ozbiljno da je ona, barem za Vojvodinu dovoljna. Urađena je po zahtevima samo jednog osnovnog projekta. Kao primer toga da izdvajati velika područja nije dobar pristup za zaštitu leptira naveo bih samo jednu vrstu – uskršnjeg leptira (Zerynthia polyxena) čije rasprostranjenje na preklapanju UTM mapa u fazi kartiranja [5] i predloženih PBA područja jasno pokazuje da je za leptire mnogo adekvatniji pristup prikazivati ih po tačkastim lokacijama, što je i metoda jednog dela projekta N2000 po Habitat direktivi. Niz vrsta leptira u stvarnosti je distribuirano restriktivno lokalno, a ne po ogromnim prostranstvima tipa Stara Planina, za Vojvodinu veličine Srema, dok ostali deo ostaje "otpisan" što se tiče leptira, te odmah nakon ptica druge – ako ne po važnosti ali po reprezentativnosti svakako – grupe organizama.

5) Gore navedeno se odnosi i na IBA [6], koji će, iako najbolje urađen, imati svoje dorade u periodu koji sledi, naročito ako se intenzivira rad na terenu, a sam projekat kao nedostatak ima – kao i u slučaju PBA – naglasak na velikim podučjima, dok se ptice gnezde i lokalno, a zimuju, sele i hrane se i u fragmentima staništa unutar velikih područja koji su ostali van granica predloženih IBA. Zadovoljni urađenim možemo biti, ali reći da je sve urađeno, iz naučnog i zaštitarskog ugla krajnje bi bilo neodgovorno, jer se kretanje populacija ptica mora pratiti kontinualno. (Već ima dokaza da globalno zagrevanje i klimatske promene imaju svoj uticaj na migraciju ptica, ali su proučavanja na tom polju još relativno zapostavljena.)

6) Zadnja dve mape prikazuju najproblematičniji element priče – a to su koridori. Bez povezivanja staništa Natura projekat je nepotpun, a i zaštita biodiverziteta se anulira u smislu održivosti, kako je zamišljena u EU. Pitanje koridora nije rešeno u studiji Zavoda, samo se polemiše o mogućnostima. Prva mapa prikazuje rečne tokove kao potencijalne koridore, sa napomenom da veliki gradovi “stvaraju barijeru” koja je teško premostiva, jer razvoj naselja nema ekološki prihvatljive pristupe (npr. obale reka i kanala se betoniraju). Na drugoj mapi se pak pokušava osmisliti deo koridora najosetljiviljih stepskih staništa i to koridorima koji su trenutno travnata staništa, a nisu predviđeni za zaštitu. Međutim, ukoliko se ne zaštite, ovi koridori će u skoroj budućnosti – bez ekološki orijentisane i subvencionisane poljoprivrede [7] – biti preorani i degradirani, i time izgubiti svojstvo potpore opstanku biodiverziteta. Hitno je potrebno iscrtati granice tih travnatih koridora i staviti ih pod formalnu zaštitu. Na njima se ne sme dozvoliti gradnja i oranje, treba ih koristiti ih restriktivno za stočarstvo, koje – zbog loše agrarne politike – ionako propada u ovoj zemlji. [8]

U zaključku ćemo reći da ne samo da “kompletno znanje Zavoda” nije kompletna slika aktuelnih mogućnosti na terenu, već se mora dodati da studija ne sadrži krajnju ultimativnu mapu predložene N2000 mreže, što bi upravo trebalo da bude cilj ovakvog rada! Da li iza toga stoji nesigurnost tako ozbiljne institucije ostaje da se vidi, jer smo tek na početku nimalo lakog uspostavljanja te međunarodno važne mreže. U narednom periodu videćemo koja institucija ili organizacija će izaći pred javnost sa prvom ozbiljnom mapom ekološke mreže sa shadow listama. U predvidljivoj budućnosti i nevladin sektor bi trebao da izađe sa svojim predlogom, ako ga bude imao, ili ako se uspe ujediniti oko tog cilja. [9]

Biogeografski seminar za Vojvodinu može proći relativno lako, jer pokrajina spada u panonsku biogeografsku oblast (vidi mapu sa podelom regiona za Srbiju [1]), za koju su parametri i naučni zahtevi što se tiče N2000 razrađeni već kod ulaska zemalja koje dele ovo područje (Austrija, Slovačka, Mađarska, Rumunija). Kao prvo, najverovatnije neće biti dodataka Anexu. Ali će biti problema sa odbranom stava – ukoliko se bude istrajalo na njemu – "da je površinu postojećih zaštićenih područja, zaštitnih zona i koridora nemoguće povećati". Naime, Vojvodina, uprkos vladavini industrijalizovane poljoprivrede i dalje poseduje vrste i staništa koja su važna za zajednicu. Primer su slatine i plitka vlažna staništa kojih se poljoprivreda odrekla, a najmanje su zastupljeni u zaštićenim dobrima (manje od 5 %).


Što se tiče literaturnih podataka koji bi u datom momentu poslužili kao referenca za izradu ekološke mreže, Vojvodina je relativno dobro obrađena. Ali šta da se kaže za manje istraživane grupe organizama, kao što su npr. pauci? Dobar primer za sliku stanja je skandalozna najnoviji Pravilnik o strogo zaštićenim vrstama sa listama taksona, koji je Srbija – čak i hvaljena na efikasnosti u ispunjavanju zahteva – uradila tokom usklađivanja sa Evropskim normama. [10] Ne osporavajući da iza toga stoji ogromna energija i veoma precizno urađena analiza postojećih literaturnih podataka. Međutim primer koji je navela Gordana Uzelac, arachnolog iz Novog Sada, govori u prilog neozbiljnosti kojom će se suočiti jadni naši predstavnici na Biogeografskom seminaru: samo jednu vrstu pauka, Nemesia pannonica koja prema zvaničnim literaturnim podacima i "ne postoji" u Srbiji samo u zadnjih nekoliko godina ovaj arachnolog pronašao je “na skoro svakoj stepi u ogromnom broju” u Vojvodini (podatak voce viva), t.j. aktuelni status bi bio česta vrsta!

Tako "službeno i ne postoji" u Srbiji niz vrsta kojima se jednostavno niko nije bavio! Vreme je da vlada razmisli o finansiranju terenskih istraživanja i to ne samo stručnih institucija, već i pojedinih NVO koji za to pokažu spremnost, a trenutno po terenima gaze blato, voze Rent-A-Car, bicikl i slično. Ili čak, u zemlji gde ne postoji masovan pokret ljubitelja prirode, gde ne postoje ni najjednostavniji terenski priručnici (Field Guides) ukoliko se pokaže potreba postoji alternativa da se dozvoli rad inostranih naučnika i prirodnjaka-amatera na našim terenima – što se bez problema može sprovesti u okviru eko-turizma!

Nedostatak podataka je ogroman problem, a teško da će potrebno istraživanje proći bez dodatnog angažovanja države. Potrebna je armija terenskih radnika, dok trenutno to rade volonteri i amateri iz svega nekoliko NVO (najviše ornitoloških). Pošto se država usručava od direktnog finansiranja čak i naučnih institucija, a jačanje civilnog društva joj nikako nije na prioritetnoj listi, hoće li Evropa pomoći oko prikupljanja tih nedostajućih podataka?

Koliko loše stojimo sa biogeografskim podacima i koliko nas ta činjenica čini nespremnim za Biogeografski seminar želim potkrepiti sa još nekoliko primera. Za mnoge biljne vrste u Crvenoj listi Srbije [11] stoji DD – t.j. data deficient, u prevodu “nedostaju podaci” – npr. Aldrovanda vesiculosa, Utricularia minor, itd.

Zatim tu su i neke kontradiktornosti. Najbanalniji primer je taj kada neko u pokušaju da – opet na brzinu – popuni literaturnu prazninu a u isto vreme može da diskriminira kompletnu ornitološku populaciju je monografsko izdanje Ptice Srbije. [12] Autor, čak i prezentujući svoju ekspertizu u poznavanju ptica pravi ogromnu grešku objvljivanjem faličnih UTM mapa. Voislav Vasić u svojoj detaljnoj kritici knjige [13] kaže da ne samo da na tim kartama nije prikazano stvarno rasprostranjenje ptica Srbije, već to potkrepljuje sa dva banalna primera: prema prvom bi gledajući mape strani čitalac pomislio da su vrste poput pčelarice (Merops apiaster), pupavca (Upupa epops) ili vijoglave (Jynx torquilla) “toliko ugrožene i proređene u Srbiji, da su preostale samo...ponegde”. Drugi, još banalniji primer je da u knjizi “na preko hiljadu kvadratnih kilometara teritorije Srbije žive samo...fazan, golub grivnjaš i gugutka, a nema ni vrapca, ni laste, niti ičeg drugog!” Eto, takav je utisak kod faličnih UTM karata ili kad je nešto tek u fazi obrade kartiranja!

Stanje nije povoljno ni kod ostalih grupa. Ma koliko poštivali rad naših herpetoloških autoriteta, podatak o vrsti žabe Rana arvalis prema kojoj bi ona bila "najverovatnije prisutna" u Srbiji delovao bi neozbiljno, pošto nijedan primerak još nije uhvaćen na terenu. Shodno time, ova vrsta se i ne nalazi na najnovijem atraktivnom posteru vodozemaca i gmizavaca u izdanju Republičkog Zavoda (na slici). Odgovor zašto nije veoma je jednostavan: naša staništa su u znatno lošijem stanju od Panonskih područja u okolnjim zemljama gde još vrsta tu-tamo preživljava. Loše se piše Vojvodini i svima onima koji u ovako antropogenizovanoj sredini treba da izrađuju funkcionirajuću ekološku mrežu!

Znači i ta "relativno dobro" obradjena Vojvodina će u kraljnju ruku predstavljati problem, i u ovom momentu veoma je smelo izjaviti ono što povremeno tvrde predstavnici nekih instutucija da je stanje na terenu poznato i potpuno istraženo. Istraženo jeste možda za ptice – postoji znatan napredak od pomenute monografske knjige, i to zahvaljujući rastućem broju poznavalaca ptica amatera – ali šta je sa ostalim grupama organizama i sa staništima koja su u Vojvodini rasparčana u mikrofragmentima između oranica? Neki od tih "otpisanih" staništa možda čuvaju Rana arvalis i druge vrste za koje se tvrdi da su iščezle sa teritorije Vojvodine, u to nismo samo mi ubeđeni, već i botaničar Zavoda Ranko Perić, koji veruje da ćemo na terenu možda pronaći i Salvia nutans, zvanično izumrlu vrstu. Mi iz Vojvodine, koja ima mnogo literaturnih podataka možemo biti optimistični, ali teško prohodni planinski predeli uže Srbije imaju znatno veći biodiverzitet, veći broj taksona i endema! Za ostale biogeografske regione – kontinentalni i alpski (Dinarske Alpe) – ovaj put prepuštam analizu drugima, sa napomenom da za dobar posao potrebno je vreme, a vremena je sve manje.


Literatura, beleške:
[1] Nenad Sekulić, et al.: Emerald ekološka mreža u Srbiji, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja-Zavod za zaštitu prirode, Beograd, 2010
[2] Klara Sabadoš, et al.: Uspostavljanje Ekološke mreže u AP Vojvodini, pregled stanja, analiza i mogućnosti, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Radna jedinica u Novom Sadu, 2009
[3] Projekat “Održivost malih jezera i nekomercijalnih ribnjaka u Vojvodini” – “Protego” Subotica
[4] Npr. na radionici “Natura 2000 i zaštićena područja”, Novi Sad, 21-22. oktobar 2010
[5] Preuzeto sa www.habiprot.org.rs, za naše potrebe isečena je Vojvodina.
[6] Puzović et al.: Značajna područja za ptice u Srbiji, Beograd, 2009
[7] Što bi interno morala da obezbedi država, jer su fondovi od CAP-a pristupačni tek nakon pristupanja u članstvo.
[8] Samo u zadnje tri godine stočni fond je umanjen za 30 %, što se reflektuje u nestašici mleka i mesa koje smo svedoci ovih dana.
[9] U tom cilju osnovan je “Resursni Centar za Naturu 2000“ pod pokroviteljstvom WWF i MIS koji za sada ujedinjuje preko 40 nevladinih organizacija iz Srbije.
[10] Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva, "Službeni glasnik RS, br. 5/10". Na njega je u protestu zbog netransparentnosti i u krajnju ruku nerazrađenosti reagovalo 36 nevladinih organizacija, može se preuzeti sa linka http://www.protego-org.org/index.php?option=com_jdownloads&Itemid=29&task=finish&cid=24&catid=4&m=0
[11] Stevanović, В. et al.: Preliminarna crvena lista flore Srbije i Crne Gore, manuscript, Beograd, 2003 i Crvena knjiga flore Srbije I, Zavod za zaštitu prirode, Beograd, 1999
[12] Javor Rašajski: Ptice Srbije, Prometej, Novi Sad, 1997
[13] Cikonija br. 7, p. 143, Novi Sad, 1998

SCILA I HARIBDA U SLUCAJU DRAGISNICA

O zabrinjavajucem stanju u oblasti sumarstva i ocuvanja biodiverziteta u Crnoj Gori najbolje govore dogadjaji koji se u poslednjih godinu i po dana desavaju na malom podrucju kontaktne zone Nacionalnog Parka Durmitor u tvz. sumskom komlpeksu Dragisnica. Ova suma koja je u direktnoj vezi sa dva EMERALD podrucja u Crnoj Gori, data je od strane Uprave za sume na koriscenje koncesionaru doo. Trudbenik na period od 7 godina. Zbog nemarnosti Uprave za sume, inspekcijskih organa i nedosledne primjene zakona od strane nadleznih institucija, koncesionar ne samo da je znacajno probio plan sjece, sijekuci gotovo cijeli odobreni sumski sortiment za manje od 10 mjeseci, nego probija nelegalni put kroz nacionalni park u duzini od 11km. Ovaj skandalozni cin prate lokalni mjestani, nevladine organizacije i mediji vise od godinu i po dana, dok koncesionar nesmetano obavlja svoj posao.

Nakon godinu i po dana i pet krivicnih prijava podnesenih protiv koncesionara i Uprave za sume, jedna se zavrsava uspjesno, ona koja je podnesena od strane nacionalnog parka Durmitor. Koncesionar dobija godinu dana zatvora zbog devastacije zasticenog prostora i 30 000 eura kazne, te Zavod za zastitu prirode izradjuje dvije studije: o sanaciji nelegalno izgradjenog puta i o izvodljivosti prosirenja NP Durmitor na ovo podrucje. Kako u planskim dokumentima Crne Gore postoji davnasnja namjera zastite Dragisnice, situacija je vrlo izvjesna u ovom smislu. Ipak i poslije presude, Uprava za sume izdaje rjesenja za odvoz drvnog sortimenta iz Dragisnice navodeci neistinito da se radi o potrebama lokalnog stanovnistva, koristeci nelegalni put danonocno. Da bi situacija bila jos zamrsenija nadlezna ministarstva za zivotnu sredinu i sume, inspekcije, lokalne samouprave izdaju potvrde, rjesenja i odluke, suprotnih stavova, tumaceci i pozivajuci se na zakone prema sopstvenom nahodjenju. Situacija se dodatno komplikuje javnom najavom lokalnih mjestana sela Komarnice svim institucijama o prisilnom zatrpavanju nelegalnog puta kako bi se spasila suma, jer teska mehanizacija i kamioni neprestano iznose drvni sortiment.

Danas je crnogorska javnost svjedok svakodnevnog sukoba izmedju sektora zastite zivotne sredine i sektora sumarstva, stanovnistva, koja je dobla ovih dana i jos jedan novi aspekt. Naime, Vlada Crne Gore je odobrila Elaborat o lovistima sa posebnom namjenom za nekoliko podrucja ukljucujuci Dragisnicu, cime se jasno ukazuje istinitost namjere proglasenja ovog podrucja najvisim stepenom zastite. Bitka za Dragisnicu se, sada vodi i oko upravljanja ovim prostorom, gdje je Ministarstvo poljoprivrede, sumarstva i vodoprivrede nevoljno da preda nadleznosti nacionalnim parkovima.

Nevladin sektor svakodnevno prati i zastupa u javnosti ocuvanje i stavljanje pod zastitu Dragisnice, te insistira na doslednoj primjeni zakona, ispitivanju odgovornosti pojedinaca i nadleznih za dodjelu koncesija, odgovornost zbog pogresnog tumacenja i primjene materijalnog prava, kao i lokalnih planskih i strateskih dokumenata.

Ostaje nada dace ovaj slucaj djelovati preventivno za sve one koji imaju namjeru da devastiraju zivotnu sredinu, bilo da se radi o pojedincima, institucijama ili privatnim organizacijama, te da ce ih odvratiti od bilo kakvih namjera o devastaciji prirode zarad brzog profita i kratkorocnih interesa.